* Dija Reja

S obzirom na peristaltičko dejstvo predizbornog šibicarenja, postizborne kombinatorike i međuizbornih bahanalija, drznuću se da hipoteziram da je glasačko telo razvilo svojevrsnu ovisnost fiziološke prirode, te da jednog dana kad Srbiji konačno svane (znate ono, glasanje za manje takse a ne međusobno isključive spoljnopolitičke ideologije) - glasači više neće moći da  *eru bez indukcije.

Vesti koje sam kopirala dole pronašla sam samo na 021 - ne znam zašto nema nešto na B92, pa nije Novi Sad na Madagaskaru već na 45 minuta brze vožnje od Beograda. Možda sutra nešto osvane? Osim ako nekom ne prija da se zna kako DS nije imao ništa protiv….Nije lepo da ostatak Srbije živi u neznanju. Mada, moram priznati, osećam se pomalo kao u zoni sumraka, vesti iz prve ruke još nisam dobila a samo na jednom mestu može da se pročita prilično štura informacija o ovom cirkusu, pa se zatičem, osim zdrave pameti, u preispitivanju pouzdanosti ovako nadrealnih vesti, kao da nisam već odavno navikla da je kod nas normalno još samo ono što nije normalno. I obrnuto. Što god to značilo. Prigovor na 18 biračkih mesta? Koga oni bre zajebavaju? U svakom slučaju, svaka čast Novosađanima što konačno jednom nisu dali da ih za nos vuku lopovčine čije smo se vlasti i zakonoljublja vala napreživljavali.

O izborima i formiranju vlade ne bih. Dehidriraću.

VESTI RADIJA 021 NOVI SAD
PRIGOVORI NISU PRIHVAĆENI 14.05.2008. 19:33 - Na sednici Gradske izborne komisije nisu prihvaćeni prigovori SPS-a i SRS-a. Radikali su povukli prigovore, koje su podneli za 18 biračkih mesta, dok su prigovori socijalista odbijeni. Predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke, Igor Pavličić, rekao je ranije da će Koalicija “Za evropski Novi Sad”, u slučaju da se izbori budu ponavljali, podneti prigovor Okružnom sudu. “Okružni sud ima obavezu da odluči u roku od 48 sati. Podsećamo da niko od članova biračkih odbora nije imao primedbe na zapisnike, tako da pravna praksa govori u našu korist”, kaže on. Predsednik Gradskog odbora LSV-a, Aleksandar Jovanović, rekao je da su prigovori koji su podneti uglavnom za biračka mesta u prigradskim naseljima usmereni ka tome da se SPS-u obezbede neophodni glasovi da uđe u gradski parlament, i time omogući dosadašnjim vlastima da sa njima u koaliciji i dalje ostanu na svojim položajima. “Matematika je sledeća – ukoliko SPS uđe u gradsku skupštinu, radikali gube dva odbornika, lista “Za evropsku Srbiju” takođe dva, a mi jednog. Znači, radikali svesno gube dva odbornika, pozivaju svoje članstvo da glasa za SPS, i time dobijaju pet odbornika SPS-a sa kojima će da prave koaliciju”, objašnjava Jovanović. Prema rečima članova Gradske izborne komisije iz DS-a i LSV-a, od 26 članova GIK-a 13 je glasalo da se prigovori stave na dnevni red, dok ih je 13 bilo protiv. Za stavljanje prigovora na dnevni red su glasali članovi ispred Koalicije “Za evropski Novi Sad”, “Zajedno za Vojvodinu”, Mađarske koalicije i Urbanog pokreta. (021)

SAČUVANI GLASOVI NOVOSAĐANA 14.05.2008. 20:37 - Zbog pokušaja prekrajanja izborne volje građana Novog Sada ispred Skupštine grada protestovale su pristalice koalicije Zajedno za Vojvodinu, kao i članovi G17 plus, dok članovi Demokratske stranke nisu bili na protestu. Okupljeni su nosili transparente “Ne dam svoj glas”, i uzvikivali “Lopovi” i “Ne damo Novi Sad”. Pristalice koalicije Zajedno za Vojvodinu razišli su se tek kada je Srpska radikalna stranka povukla svoje pritužbe i kad je Gradska izborna komisija odbacila žalbe Socijalističke partije Srbije. Predsednik Gradskog odbora Lige socijaldemokrata Vojvodine Aleksandar Jovanović naveo je za 021 da su radikali dopunskim izborima želeli da poboljšaju izborni rezultat i da socijalistima omoguće da prođu cenzus. “Želeli su na mala vrata da jednom prevarom otvore nove izbore i da im se pruži mogućnost da pokažu da je navodno bilo neregularnosti sa naše strane, da pokažu da smo mi ti koji smo krivi za njihov poraz i da na taj način uvuku SPS u gradski parlament”, kaže on. (S.M.)

* Novi američki vek

Šta dole navedene ličnosti imaju zajedničko?

Ričard Brus (Dik) Čejni, jedan od najuticajnijih potpredsednika u istoriji SAD-a, vodeći glasnogovornik američkog prisustva u Iraku i sada već zaštitnog znaka Bušove vladavine - “rata protiv terora”.

Donald Ramsfeld – nekadašnji američki ambasador u NATO-u, višegodišnji sekretar za odbranu u vladi SAD-a, i jedini sekretar u istoriji koji je služio u dva nepovezana mandata, prvo u vladi Džeralda Forda a do nedavno i u vladi Džordža Buša. Ramsfeld je takođe bio jedan od glavnih savetodavaca Sadamu Huseinu tokom iransko-iračkog rata, u vreme dok su američki nacionalni interesi bili ugroženiji iranskom ekspanzijom nego iračkim “oružjima za masovnu destrukciju”.

Džon Elis (Džeb) Buš – brat trenutnog predsednika Džordža Buša, bivši guverner Floride (baš u trenutku kada je Florida na sumnjivim predsedničkim izborima donela sumnjivu pobedu njegovom bratu sa samo 1725 glasova više, uz mnoštvo neregularnosti).

Pol Volfovic – trenutni predsednik konsultacionog panela za kontrolu naoružanja u Stejt Departmentu, zamenik sekretara za odbranu u vladi Džordža Buša, glavni lobista nove politike prema Iraku, bivši predsednik Svetske banke i zagovornik “preventivne pravde” koja podrazumeva (uglavnom vojno) delovanje protiv percipiranih (ne nužno i realnih) pretnji. Po principu preventivne akcije, američke snage okupirale su Irak 2003. godine na osnovu pretpostavke o postojanju oružja za masovnu destrukciju.

Stiv Forbs, urednik poslovnog časopisa Forbes i republikanski predsednički kandidat 1996. i 2000. Izričiti protivnik UN. Glavni savetnik u kampanji Rudija Đulijanija (rep.) za predsedničku nominaciju 2008. godine. Četvrti najveći politički donator u SAD-u, sa preko 7 miliona dolara u donacijama od 1999 – 2006.

Luis (Skuter) Libi – advokat, član nekoliko ekspertskih grupa koje se bave pitanjima Rusije, Evrope i Azije, bivši šef kabineta potpredsednika Dika Čejnija i asistent Džordža Buša, bivši asistent potpredsednika Saveta za nacionalnu bezbednost, akter čuvenog CIA skandala zbog kog je u martu 2007. dao ostavku na sve državne funkcije.

Ako izuzmemo privrženost republikanskoj partiji, interese u naftnoj industriji, veze sa vojnim institucijama i učešće u administraciji Džordža Buša, ostaje još bar jedan zajednički imenitelj koji posredno objašnjava i visoke pozicije koje ovi ljudi zauzimaju, ili su zauzimali, u trenutnoj vladi SAD-a.

Taj zajednički imenitelj zove se Projekat za novi američki vek. Medju osnivačima, potpisnicima i saradnicima kontroverznog Projekta nalaze se i mnoge druge ličnosti visoko pozicionirane u političkom životu SAD-a.

Šta je PNAC (Project for New American Century) ?

U široj javnosti postojanje Projekta za novi američki vek je manje poznata činjenica (naročito zapanjuje neupućenost američkog građanstva); ali među institucijama, stručnjacima i laicima koji prate svetska politička gibanja stvar je poznata jos od 1998, kada su Robert Kagan i Vilijem Kristol u saradnji sa nekolicinom uticajnih političara osnovali ovaj neokonzervativistički trust mozgova, definišuci ga kao “neprofitnu organizaciju edukativnog karaktera” čije je delovanje usmereno na “jačanje američkog globalnog uticaja”. U biti otvoren poziv za uspostavljanje američke hegemonije na pragu 21.veka, ovaj izuzetno kontroverzan projekat izazvao je žestoke kritike upućenog dela svetske i američke javnosti, analitičara, političkih protivnika i neprofitnih organizacija.. To, međutim, nije sprečilo ovu izrazito desničarsku ekspertsku grupu da izvrši snažan uticaj na formiranje nove američke spoljne politike, naročito na predsednički mandat Džordža W. Buša (mlađeg).

Kontroverzno insistiranje na obnovi američke dominacije putem povećanog ulaganja u ofanzivne vojne kapacitete ne bi se verovatno nikad našlo na udaru  javnosti da nije bilo ambicioznog poteza postavljanja osnovnih principa i radnih dokumenata Projekta na internet, te su detalji predložene strategije postali potpuno dostupni svima, uključujući i njene oponente.

Objava principa

Originalna Objava principa za obnovu američke odbrane zasniva se na predlogu odgovora na pitanje - Da li je Amerika spremna da nadogradi globalni uticaj i dominaciju postignutu tokom hladnog rata i koji bi bili načini da se to postigne?

Osnovu strategije koju PNAC predlaže u cilju vraćanja ekskluzivne geopolitičke dominacije u okrilje Amerike čine četiri propozicije:

• radikalno uvećanje vojnog budžeta
• ojačavanje veza sa saveznicima i oštar stav prema režimima koji imaju neprijateljske tendencije u odnosu na američke interese i vrednosti
• promocija koncepta političke i ekonomske slobode u svetu (ne i njihovih fenomenoloških odlika- op.a.)
• prihvatanje jedinstvene uloge u očuvanju i proširenju međunarodnih snaga koje su prijateljski nastrojene u odnosu na američku bezbednost, prosperitet i principe

U izveštaju Obnova američke odbrane objavljenom 1997. godine, think-tank okupljen oko Projekta predlaže četiri osnovna cilja koje bi američka vojska trebalo da ostvari u bliskoj budućnosti:

• odbrana američke domovine
• učestvovanje i ubedljiva pobeda u višebrojnim, simultanim ratovima
• kreiranje bezbedonosne situacije u kriznim podrucjima
• transformacija vojske u pravcu “revolucije vojnih pitanja”

U daljem tekstu dokumenta, razrađeni su detalji strategije kojom bi Amerika obezbedila globalnu dominaciju i “gušenje takmičarski nastrojenih ekonomskih i vojnih sila”. Na primer: održavanjem nuklearne superiornosti ( i pospešivanjem inferiornosti potencijalnih takmaca), razmeštanjem stalnih američkih vojnih baza na područja jugoistočne Evrope i Azije (osim onih u Nemačkoj, Italiji, Britaniji, Japanu, Makedoniji i drugim balkanskim zemljama….i još preko 700 baza u čitavom svetu, tu si i one u Iraku, još uvek aktuelne baze u Kirgistanu i Uzbekistanu iz vremena rata u Avganistanu, i naravno na Kosovu, uključujući čuveni Bondsteel i mnoge druge koje nastaju ubrzanim širenjem NATO-a ka istoku), razvojem antiraketnog odbrambenog štita, povećanim ulaganjima u vojsku itd. Dokument takođe govori i o regionima od interesa: dok se konflikt u Iraku smatra “prihvatljivim opravdanjem za američko vojno prisustvo u regionu”, velika je šansa da i Iran postane jednako velika pretnja američkim nacionalnim interesima, te je zbog ” dugoročnih američkih interesa u regionu” pitanje vojnog prisustva mnogo šire od svrgavanja Sadama Huseina sa vlasti. Na PNAC-ovoj zvaničnoj prezentaciji mogu se takođe pronaći tekstovi i dokumenti koji razrađuju situaciju i perspektivu američkog uticaja na područjima od nacionalnog interesa: Balkan (Kosovo), Irak i Bliski istok, istočna Azija.

Tu su i dokumenti koji razrađuju strateški interes proširenja NATO-a (radi poređenja, u periodu od 50 godina, od 1949. do 1999. NATO-u su priključene samo 4 države, dok je između 1999. i 2004. godine priključeno čak 1o zemalja (Mađarska, Poljska, Češka, Latvija, Estonija, Bugarska, Litvanija, Rumunija, Slovačka, Slovenija). Vrednost NATO-a za Ameriku je nesumnjiva: Rusija u Ujedinjenim Nacijama ima pravo veta kojim je u prošlosti često kočila ostvarivanje američkih aspiracija. Zbog toga je proširenje i jačanje NATO-a na istoku Evrope i u Aziji  postalo neophodno. Rusija nije članica NATO-a, a ako bi to jednog dana i postala, po rečima Džordža Buša i dubokom uverenju potpisnika Projekta - nikada ne bi dobila tu privilegiju budući da se njeni interesi oštro kose sa američkim. Osim toga, NATO se, pod američkim pritiskom, sve više približava trajnom principu preventivnog delovanja - koncept prvi put primenjen na Iraku. Time je NATO dao signal da će i u budućnosti biti spreman da reaguje preventivno, kada su interesi neke njegove članice u pitanju, a to je upravo jedan od ciljeva koje promoviše Projekat za novi američki vek i ključna metoda za ostvarivanje američke dominacije. Ako se sagleda značaj proširenja i afirmacije uticaja NATO-a na međunarodne prilike, naročito afirmacije u odnosu na UN, trenutna situacija na Kosovu postaje kristalno jasna. Budući da su mnoge članice NATO-a takođe članice UN i EU, gibanja u pogledu zvaničnih stavova o kosovskoj nezavisnosti jasno ukazuju na preraspodelu moći i sile nakon koje će se Evropa ali i ostatak sveta probuditi u jednom novom, smelom svetu.

Ovo insistiranje na militantnim metodama ustoličenja američke imperije (Kagan, jedan od osnivača PNAC-a konkretno Ameriku definiše kao imperiju) grubo se kosi sa promocijom demokratije i ljudskih prava - konceptima koji čine prethodnicu svake američke spoljne intervencije.

Zašto PNAC?

Ideja je zapravo začeta još mnogo ranije, tokom vladavine Džordža H.W. Buša (starijeg) i predstavlja renesansu tvrde konzervativističke misli koja danas praktično dominira američkom politikom. Postoje izvesne nedoumice oko toga ko je autor inicijalnog teksta, ali su u igri uvek ista imena: Čejni, Libi i Volfovic - tadašnji visoki funkcioneri u sektoru odbrane. Dokument koji će kasnije poslužiti kao podloga za Objavu principa PNAC-a, Obnova američke odbrane - strategija, sila i resursi za novi vek, formulisan je još 1992. i izvesno je uticao na stvaranje tvrde spoljne politike u tadašnjoj republikanskoj vladi. Kada su, međutim, demokrate pobedile na izborima 1992. godine efekti inicijative znatno su oslabili, iako su njeni zagovornici nastavili da vrše snažan pritisak na novu administraciju da usvoji ovaj dokument kao platformu za obnavljanje spoljnopolitičke strategije. Iako su neki elementi ovog programa doživeli delimično ispunjenje tokom Klintonove vladavine (bombardovanje Jugoslavije jedan je od “uspešnih” rezultata inicijative ), on nikada nije bio u potpunosti usvojen. Kratkotrajni demokratski haitus, međutim, nije oslabio, već naprotiv osnažio težnju ka novoj vojnoj strategiji koja će Americi omogućiti da se pozicionira u vrh piramide novog svetskog poretka. Tako su, dolaskom Džordža Buša mlađeg na vlast 2001. godine, do tada potiskivane hegemonističke ideje ponovo isplivale u sam centar spoljnopolitičke strategije, uveliko uzburkane gibanjima na Bliskom istoku, u bivšem ruskom bloku (dolazak Putina na vlast, ponovno jačanje ruske države i javljanje realne mogućnosti za produbljivanje ruskog uticaja na region) i u Kini (talas ekonomske ekspanzije nakon izvoznih reformi i potencijal kineske dominacije istočnom Azijom a time i ugrožavanje brojnih američkih interesa u na kontinentu, naročito u Japanu). Interesantan podatak (i izvor još jedne kontroverze) je taj da je PNAC još krajem 90-ih postulirao “tragediju obima one u Perl Harburu” kao prečicu ka bržem i spremnijem ugrađivanju neokonzervativističkih, militantnih principa u okvir zvanične državne politike. A onda se desio 11. septembar.

A danas?

PNAC je doživeo potpunu ekspanziju nakon 9/11, i u tom trenutku praktično postao institucija koja usmerava spoljnu politiku SAD-a. Njegovi su se principi uselili u Pentagon i Belu kuću, a predlozi za radikalno uvećanje vojnog budžeta i njima slični, dobili su slobodan prolaz kroz gustu administrativnu šumu ( poređenja radi, procena vojnog budžeta za čitav svet 2007. bila je $1,200,000,000,000 , od čega Amerika sama potroši $583,283,000,000) . PNAC je, navodno, ugašen 2005. godine (baš nekako u vreme kad je pokrenuta parnica protiv Buša i Čejnija za sprovođenje PNAC-ove platforme bez 2/3 glasova u kongresu i saglasnosti američke javnosti), uz izuzetak od par tekstova postavljenih na (još uvek aktivan) sajt početkom 2006. Glavni akteri, međutim, i danas su vrlo prisutni u visokim političkim krugovima. Dovoljno je sagledati taktički uvod u rat sa Iranom, da bude jasno da je reganovska politika itekako živa a uticaj PNAC-a itekako prisutan. I naravno, ovo nije sve, nije čak ni vrh ledenog brega, dovoljno je da ukucate PNAC u search engine pa da imate literature za bar dva života. Da li je PNAC stvarna najava novog svetskog poretka ili samo odličan šlagvort za novu teoriju zavere? Kako put koji je iscrtao PNAC uz pomoć nezavisnog-gde-američka-čizma-kroči-tu-trava-ne-raste-Kosova probija naftni koridor kojim će Rusija biti izolovana? Da li je ovo renesansa kolonijalizma? Da li bi instalacija ruske vojne baze u Srbiji kako je Nikolić velikodušno predložio, predstavljala početak novog hladnog rata?  Zašto je Kosovo odavno izgubljeno (i ko ga je tačno izgubio?)  a predizborna retorika o njegovom povratku majci Srbiji samo šuplja priča čiji je jedini cilj da zaslepi slabovide? Informišite se pa odlučite sami.

Happy reading!

* Credit where credit is due

Overdue….

Bangkok / Moore

* U potrazi za smislom

Sva ljudska bića spoznaju smisao kroz stvaranje. Tolika je ljudska glad za smislom, da celokupna istorija umetnosti od praistorije naovamo zapravo beleži samo mali broj plodova ovog neutoljivog nagona. Ona, na primer, ne zna ništa o onima koji su stvarali decu, onima koji su stvarali lična sećanja, ili onima koji su stvarali zahvalnost. Uz to, nije svaki rezultat stvaranja ovako poetičan. Stvaraju se i zavisti, i strahovi, obmane i patnje, i još mnoge druge potpuno prizemne stvari. Kao da to nije već dovoljno udaljeno od onog što intuitivno smatramo smislom vrednim otkrivanja, čovek u svojoj beslovesnosti često porine još niže. Jer, kada se sa stvaranja strgnu koža kreativnosti, mišići posvećenosti i tetive svake, čak i samo ka sebi usmerene, dobronamernosti, ukaže se, u svoj svojoj bestijalnosti, degenerisano čedo stvaranja koje ne zahteva ni onoliko truda koliko bi zahtevala obična spletka. Tom čedu je ime stvaranje neprijatelja. Ništa se ne stvara tako brzo, tako sigurno i tako uverljivo, kao neprijatelj. Zahvaljujući tome čak i lenji ljudi kojima bi inače život procurio kroz prste a da ništa nisu stvorili, bivaju uljuljkani verovanjem da su dotakli smisao.

Tragom pretnji na koje još nisam čula kategoričnu reakciju vlade, predsednika ili sačuvajmebožepremijera zemlje čijim građanima se preti, tragom događaja koji se nesmetano umnožavaju, tragom nebrojenih primera kršenja ljudskih prava, raspirivanja međunacionalne mržnje, poziva na vandalizam i nasilje u ime demokratije a pod izgovorom patriotizma…

Čini se da ubrzano raste broj onih kojima su neophodni stvarni, po potrebi kreirani ili potpuno umišljeni neprijatelji, kako bi verovali u svrsishodnost sopstvenog postojanja. Vrhunac paranoje je kada moraš sebi da zariješ nož u nogu ne bi li se uverio da je imaš.

Jeb’o vas takav, vidim odjednom masovno popularan kao devedesetih godina ikona u kućama najbesramnijih bezbožnika, patriotizam. Da vam nije Albanaca, Mađara, Hrvata, Roma….. vi ne biste znali ko ste. Postojite samo u toj opoziciji sa celim svetom. A kada bi sveta sutra nestalo, vi biste pomrli od krize identiteta.

* Dan kada je….

… Srbija stala.

comments closed

* Novi srpski vek

Zapažam: dominantan stav prihvaćen od strane mnogih pametnih ljudi je da se Srbija ne može vratiti baš na ono zlo devedesetih, da je vreme progona, maltretiranja neistomišljenika, ratovanja i glave u torbi ipak za nama, da možda neće biti dobro ali da sigurno neće biti onoliko loše, te da su i same aluzije na devedesete uskoumne, odveć pesimistične, odraz nepotpunog sagledavanja situacije. Iako se na momente čini da ima previše znakova koji ukazuju na to da đavo polako odnosi šalu, čvrsto sam se, do nedavno, i sama držala te premise - možda nam neće biti dobro ali nam sigurno neće biti onako loše, svet gleda, prosto je nemoguće da se vratimo u doba terora i represije. Ipak, već dugo me opseda sve jasnija slutnja da smo opet zavedeni naivnim “neće to nama da se desi” verovanjem kao i ‘99. Da nam se stvarnost pred očima survava u ambis zato što je stepen gradacije užasa koji nam se lagano servira adekvatno mali, taman dovoljan da budemo obareni bez da pravovremeno iskočimo iz lonca. Ili nam se konstantno servira taman dovoljna doza protivteže? Kako bilo, čovek se bori (ili beži) skladu sa percipiranom pretnjom, a sve je više indikatora da dominantna percepcija pretnje ponovo nije usklađena sa njenim realnim srazmerama.

Poruke koje se dosledno šalju kroz neke izjave i akcije ovih dana su zastrašujuće za onog ko ima snage da na njih ne odmahne rukom.

Grupa građana u Somboru koja za sebe tvrdi da ne pripada ni jednoj političkoj organizaciji, deli besplatan hleb pred pekarama koje drže Albanci, kako bi osujetila građane Sombora u nameri da od Albanaca kupe hleb.

Ovako se događa “prebrojavanje”. Tako što vlast ne reaguje na ovo, čak nimalo suptilno, raspirivanje međunacionalne mržnje u multietničkoj sredini, na ovo razdvajanje na “nas ” i “njih” a uskoro na “Srbe” i “ne-Srbe”. Da li je došlo vreme da se prave spiskovi albanskih pekara? Spiskovi simpatizera određenih stranaka? Spiskovi mađarskih kuća u Vojvodini? Spiskovi Slovaka i Slovenaca? Romi su odavno prebrojani, prvi stradaju u svakoj prilici. Da li će ovi “građani koji ne pripadaju političkim strankama” ali pripadaju “organizaciji čije ime ne mogu da kažu” da tuku ljude koji ipak hoće da uđu u Albansku pekaru i kupe hleb? Ili će samo da im ograniče slobodno kretanje i pravo na izbor zagarantovano ustavom? Ovo je zastrašivanje naroda prebrojavanjem (”znam gde živiš”), građane niko zaista ne štiti. Gradonačelnik Sombora izjavio je da će država nadoknaditi štetu, ali to je prazna priča; mnogo je legitimnije pitanje zbog čega se niko ne usuđuje da koristi oštar i kategoričan rečnik u osudi ovakvih akcija, zbog čega policija nije došla na lice mesta i pohapsila ljude koji danima nesmetano vode ovu akciju, ako su već, kako i sam gradonačelnik kaže, u pitanju diskriminacija i raspirivanje mržnje - stvari izopštene iz slobode govora i delanja? Cenim da je policija odveć zauzeta zabranjivanjem i sprečavanjem drugih, po unutrašnju bezbednost problematičnijih skupova i akcija, na primer državnih neprijatelja koji nastoje da u narodu prošire dezinformaciju da Evropa nema alternativu, ili rušilačkih akcija Žena u crnom.

Velimir Ilić izjavljuje (više brine što ga niko ne poziva na odgovornost) da su svi koji u ovom trenutku pričaju o Evropi izdajnici. Da on “ne zna koje je njihovo poreklo i koreni u Srbiji” i da “vlast ne može da brani nikog ko podržava nezavisno Kosovo” te da on sigurno neće da ih “brani da ih ne prebiju oni koji su došli sa Kosova”. U nekoj drugoj izjavi naglašava da se “zna kako se postupa sa izdajicama”.

Prebrojavanje se vrši ne samo na osnovu hleba koji kupuješ već i na osnovu “korena i porekla”. Šta meni, ili vama, ministar Ilić time zapravo govori? Da nismo bezbedni ako nemamo 400 godina dugu istoriju na tlu današnje države Srbije? Da nismo bezbedni ako nemamo odgovarajući pedigre? Da nismo bezbedni ako se usudimo da izustimo reč “Evropa”? Da nismo bezbedni ako ne podržavamo novosrpsku i dss-ovsku verziju patriotizma? Ako je tako, onda blago onima među vama koji imaju dokaz o 100% etnički čistom pedigreu, koji ne izgovaraju reč “Evropa” čak ni kad nabrajaju kontinente i koji svoj patriotizam iskazuju onako kako im Nova Srbija i DSS potvrde da je poželjno. Blago vama, jer vas će vlast da zaštiti. Vi ste građani prvog reda. Mi ostali i ne zaslužujemo da budemo građani pa će se tako sa nama i postupati. Ko stigne da se zavuče u svoju mišju rupu stigne, ko ne stigne - zna se kako se sa takvima postupa (lako je njemu, btw, Nemanji Emiru WhatFuckingEverImamProblemSaIdentitetom Kusturici, da zagovara da VI, da, baš VI, narednih deset vekova “čekate kalendar”, Kosovo i 18. februar, kad je on sam slobodan da šeta po svetu, pije kafu sa onim istim holivudskim starletama čiji mu je mit tako odvratan, letuje na Azurnoj obali i sve u svemu - živi život dok drugi zaustavljanjem sopstvenog uzaludno rade na povratku Kosova u srpsko naručje. Ako je i sam mislio da se priključi tom nadljudskom naporu, očekujem: da po hitnom postupku demonstrativno “vrati” francuski Viteški orden jer zadržavanje istog bi, po njegovoj definiciji patriotizma, bio kukavički, izdajnički čin; da odmah obustavi snimanje svih filmova koji upošljavaju glumačku i prateću ekipu iz neprijateljskih nam država, da zaboravi na organizovanje festivala, druženja sa stranim neprijateljima obučenim u skupo odelo i sve tako, i da se posveti, 24/7 od sad pa do “18. februara” oslobođenju Kosova putem kontinuirane meditacije na isključivo tu temu. Sranje i pišanje dozvoljeno je samo u iznimnim slučajevima i to isključivo ako je u funkciji očuvanja teritorijalnog integriteta, odnosno, ako se obavlja na području Kosova kako bi se iskoristila svaka, pa i prilika fiziološke potrebe, da se beskompromisno obeleži ono što je naše).

Rusija sporadično ukazuje na pravac u kom se kreću njeni nacionalni interesi; o prijateljstvu ćemo drugi put. Ruska državna televizija smatra da je ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića bilo opravdano i zasluženo. Ruska država prvo je dala azil Mirjani Marković i Marku Miloševiću iako je za njima raspisana Interpolova poternica, a potom je odbila zahtev za njihovu ekstradiciju. Inače, kad već spominjem dinastiju Milošević, u hrvatskim novinama pročitala sam i to da je Arkanov kum, “počasni” srpski državljanin, dugogodišnji Miloševićev poverenik i advokat porodice Milošević - Djovani di Stefano, 18. februara ove godine uputio dopis predsedniku Srbije Borisu Tadiću u kom traži pomilovanje za Mirjanu Marković i Marka Miloševića. U tom pismu piše da Srbiji u trenutku u kojoj joj Rusija pomaže da zadrži Kosovo ” ne treba stvaranje bilo kakve konfliktne situacije sa Rusijom, naročito ne zbog manjeg kaznenog prestupa (šverc cigareta, o.a.) koji se dogodio pre nekoliko godina”. Di Stefano,navnodno, nije stao kod pomilovanja: poslao je dopis i premijeru Koštunici savetujući ga kako da postupa po pitanju Kosova. Na srpskom jeziku ove informacije se nigde ne mogu naći. Ako neko ima link za nešto na hrvatskom, neka dojavi.

Kakav crni komentar, bre, nemam komentar.

Zamenik ministra za Kosovo i Metohiju je iznenađen (i,evidentno, uvređen) povodom niskog procenta (19,01%) ispitanika nedavnog Politikumovog istraživanja koji ne podržavaju vojna sredstva u odbrani Kosova. On dalje smatra da je zabrinjavajući procenat onih koji nisu za radikalne mere ( 57%). Po njemu, to “govori da dimenzije krize u kojoj se zemlja nalazi nisu još dovoljno predočene javnom mnenju” za šta su krivi oni koji kreiraju javno mišljenje tj mediji.

Indikativno je istraživanje javnog mnjenja povodom podrške vojnoj intervenciji na Kosovu. Ako se zna da je svako istraživanje ovog tipa naručeno i obavljeno o nečijem trošku, logično je zaključiti da su nekom ovi podaci potrebni. Ne postoji ni jedan razlog da se postavi pitanje vojne akcije osim ako to pitanje nije deo čuvenog i još uvek nepoznatog akcionog plana ili deo dijaloga koji se vodi u vladi. Da je vlada Srbije jednoznačno protiv vojnog odgovora na proglašenje nezavisnosti, ovo pitanje bilo bi potpuno deplasirano i neinteresantno. Dalje, retorika koja se upošljava prilikom diskutovanja ovih rezultata je takođe indikativna. Vlast je zabrinuta što nedovoljan procenat ispitanika smatra vojnu intervenciju opravdanom. Vlast je zabrinuta što suviše veliki broj ljudi smatra da ne treba vršiti radikalne poteze kao što su vojna intervencija i prekid odnosa sa svetom. Vlast smatra da je ključ u tome što javnost još uvek nije dovoljno informisana (u domenu naše, surovo višedimenzionalne, stvarnosti termin “informisanje” je sinonim za manipulisanje i zastrašivanje). Sledi da je sledeći logičan postupak vlasti da usmeri napore ka tome da nas bolje informiše o razlozima zbog kojih bi ulazak u rat trebali da smatramo opravdanim i poželjnim. Indikativan je i spin tumačenja rezultata. U situaciji u kojoj je 57% izričito protiv vojne intervencije i samoizolacije bilo bi logičnije zaključiti da je većina ispitanika jednoznačno orijentisana ka svetu a ne od njega, ukoliko je istraživanje sprovedeno zarad prikupljanja informacija koje će pomoći formulisanje zvanične spoljne politike. Pa ipak, bira se neintuitivno tumačenje shodno kojem nategnutih 43% postaje statistički značajnije od 57% što govori da su poželjni rezultati unapred utvrđeni te se dobijeni rezultati tumače u skladu sa tom premisom.

Dodajmo svemu ovome one svakodnevne stvari: uzvikivanje parola koje šire međunacionalnu mržnju i pozivaju na linč manjina u Vojvodini (zaista, biće pravo “iznenađenje” kad Vojvodina poželi da se odvoji od Srbije, a doći će i taj dan), radikalsko aludiranje na nemire u istoj (mržnja, na kraju, negde mora da bude usmerena), vladino nereagovanje na ovakve ispade, ulaz rezervista na Kosovo, pripremu terena upornim i sa raznih strana pridošlim izjavama da je “vojna intervencija legitimna opcija svake suverene zemlje”, nepostojanje makar i minimalne saglasnosti u izjavama vodećih ljudi u vladajućoj koaliciji, Vojino nezaustavljivo, mahnito, šizofreno mantranje “U Evropu samo sa Kosovom”, Ilićevo aludiranje na Čedinu blisku smrt, Tadićev nedostatak kičme i slab puls, pretnje upućene B92, ruski interes u Srbiji, američki interes na Kosovu, strah u narodu, tenziju kod stranih investitora…. ma, pročitala sam pre neki dan na nečijem blogu čak i to da “Vidovita Zorka ponovo jaše”, znači - koliko je znakova potrebno da se stekne da bi čovek željan boljitka shvatio da mu u susret hita nepopravljiv gubitak?

Ubrazno se radi na oslabljivanju što ekonomskih, što političkih kapaciteta naše države (spolja i iznutra). Građanski aktivizam se sve otvorenije guši i kažnjava. Sve ovo se radi pod parolom “Kosovo je Srbija” ispod koje, kao na palimpsestu, nevidljivim mastilom piše “Zavadi i izoluj pa vladaj”. Logički arument je toliko prost da može biti samo namerno previđen. Ideološko rasulo i ekonomska kriza proizvode funkcionalnu nesposobnost države da se na adekvatan način bori za svoje nacionalne interese. Da je stvarno nekome bitno isključivo Kosovo, sve bi moralo izgledati potpuno drugačije.

Ako se ne slažete sa mojim pesimizmom - i dobro je. Nada umire poslednja; šta je čovek kad izgubi nadu? Ivan Marović daje interesantnu analizu trenutnih dešavanja, veoma bih volela da je u pravu. Pored najbolje volje, ja jednostavno više ne mogu da opravdavam situaciju u kojoj se Srbija našla nekim master-planom demokratske stranke, po kom kohabitacija, koalicija, pa i konfrontacija - imaju smisla i vode željenom cilju. Sve ovo suviše podseća na onu poslovicu “dok se dvoje svađaju, treći koristi”. DS u zbilji nema nikakvu strategiju i plan, DSS živi poslednje dane svoje političke karijere, a SRS mudro ćuti, koriguje svoj imidž (ne i platformu) i čeka svojih pet minuta. Verujem da sada još samo čudo može da nas sačuva od višedecenijskog trijumvirata (izbor za noseće uloge u toku). Smeši nam se Novi srpski vek.

U nekom od sledećih brojeva: Novi američki vek

* Legalizam / comments closed

Premijer saopštio da je na jučerašnjem protestu narod, a naročito mladost Srbije, poručila da je za pravo, pravdu i slobodu. (FoNet, Tanjug, B92)

Vojislav Koštunica: Ti ljudi, huligani, kako ih zovete, samo su reagovali na kršenje međunarodnog prava. (Blic)

* Serbia burning / comments closed

 

(FoNet)

 

Apelujem na sve razumne građane Srbije i političke stranke koje nisu učestvovale u današnjem mitingu da traže da se po hitnom postupku sa svih odgovornih državnih funkcija smene SVI organizatori pandemonijuma pod nazivom “Kosovo je Srbija”, pre svega da se momentalno smene ministri Velja Ilić i Slobodan Samardžić koji su svojim komentarima na temu uličnih nereda direktno podstakli današnje nasilje, razaranje i haos, a da se Vojislav Koštunica hitno hospitalizuje i da mu se prepiše intenzivna terapija jer ovaj čovek već neko vreme svojim ponašanjem manifestuje kliničku sliku teške psihoze i kao takav nije podesan za funkciju koje se grčevito drži.

Miting Kosovo je Srbija organizovale su najviše državne strukture, iako bi i početnik u menadžmentu umeo da izračuna stopu rizika ovakvog skupa u trenutku kada su destruktivne i iracionalne strasti pojačane do maksimuma i kada na ulicama velikih gradova već dolazi do nereda koji nisu adekvatno kontrolisani.

Apelujem da se oni koji su omogućili i inspirisali današnje događaje adekvatno kazne, i da se ne dozvoli da se narodu ponovo usađuju u svest maloumne ideje o tome da su za sve ovo krivi mediji i “neki drugi” političari, da se radi o pojedincima koji nemaju veze sa mitingom, i da je sve ovo razumljivo jer smo frustrirani i povređeni otimačinom koja nam je priređena.

Nakon što je vešto napravljena predigra u vidu manjih uličnih obračuna sa policijom i podizanja opšte tenzije, najodgovorniji ljudi u vlasti obezbedili su i veliku završnicu - dovukli su u Beograd stotine hiljada ljudi i organizovali masovno okupljanje za koje se unapred znalo da će u završnici izmaći kontroli. Za slučaj da ne izmakne kontroli spontano, govornici su se pobrinuli da ubrizgaju trostruku dozu testosterona i agresivnosti u krv ionako pomahnitalih i sumanutih pojedinaca, a potom su ih pustili da haraju gradom.

Danas su kamenovane i zapaljene ambasade, prodavnice, automobili, povređeni su ljudi, opljačkane su prodavnice, pričinjena je neprocenjiva šteta gradu Beogradu, ugledu Srbije i psihi celog naroda. Danas se desilo i ubistvo (nevažno je sasvim da li je ugljenisano telo huligana, zaposlenog u ambasadi ili nekog trećeg) kojem su alibi, sa predumišljajem, pružili ministri u vladi Srbije i svi oni koji su podržali današnji skup i svojom manipulativnom, malicioznom i stupidnom retorikom doveli do pregrevanja nacionalističkih strasti do usijanja. Danas je u režiji srpske vlade u svet otišla slika divljačke, razularene, mrziteljske i nasilne Srbije, potkrepljujući upravo one predrasude prema našem narodu zbog kojih se ljutimo na ceo svet i koje smatramo neopravdanim.

Danas se Srbija sama ponizila mnogo, nemerljivo više nego što su drugi hteli da nas ponize. Srbiju su ponizili oni koji su osmislili ovaj tragični scenario. Danas je Srbija pokazala svoje najskrnavije, najprimitivnije lice, i to više ne može da se podvodi pod izdvojene slučajeve i izuzetke, to je danas bilo namerno učinjeno da bi se Srbiji uskratila svaka mogućnost da sa svetom komunicira na ravnoj nozi.

Apelujem na organe vlasti da hitno upute zvanično izvinjenje svim oštećenim domaćim i stranim pojedincima i svim državama čije su ambasade spaljene i kamenovane, po mogućstvu jednim spotom u udarnom terminu CNN-a za par miliona onih dolara koje planiraju da prisvoje u dilovima sa Rusijom, u kom će svaki od onih koji su do sada srali o patriotizmu, slobodi, demokratiji, građanskim vrednostima i civilizacijskim tekovinama koje se brane mitingom “Kosovo je Srbija” otvoreno pojesti govno i na očigled sveta izjaviti da se stidi što je do te mere samoživ, samoljubiv i glup.

(Uzgred apelujem na lopove da u skladu sa svojim uzvišenim osećanjima patriotizma iz prodavnica i butika ne kradu za sopstvene potrebe Nike, Gucci, Versacce, Armani, Addidas, Louis Vuitton i ostale neprijateljske robne marke, kao ni pogane dolare, funte i franke iz obijenih menjačnica)

Apelujem na građane Srbije da reaguju i da ne dopuste da im ugled, obraz i čast kaljaju manipulanti, prevaranti, lopovi, ubice i mentalni bolesnici. Da zahtevaju odgovornost. Da se ne daju nasamariti.

Vostani Serbie! Vostani već jednom jebote!!!!!

* Spontano o fakin’ Kosovu

Ako je neko naivno i verovao da ćemo nakon dana D odjednom imati alibi da se posvetimo svim onim minornim stvarima o kojima je bilo nepatriotski uopšte razmišljati sve dok se ne odgovori na pitanje svih pitanja (koje ima snagu da zaustavi vreme pa i samu planetu ako je potrebno) - grdno se prevario.

Ja mislim da nezavisnost Kosova i nacional-ujdurma koja će uslediti - zapravo veoma pogoduju trenutnoj ekipi na vlasti.

Da je Kosovo kojim slučajem diglo ruke i reklo - “dobro, evo, ostajemo u Srbiji”, naš politički vrh morao bi konačno posle XXXXX godina da pređe na rešavanje svakodnevnih pitanja kao što su korupcija, monopol, socijalna zaštita, zauzimanje zvaničnog stava prema neonacistima -amaterima i njihovim profesionalnim pandanima, uvođenje reda u birokratski haos na svim nivoima, rasvetljavanje političke pozadine ubistva premijera, silnih novinara i aktivista, zakonske izmene i dosledno sprovođenje postojećih zakona… svih onih trudnica kojima nismo dali da se porode prethodnih osam godina jer smo imali goruće pitanje od istorijskog i sudbinskog značaja kom smo svi morali da posvećujemo ekskluzivnu pažnju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini, zauvek, celog života, sve do smrti, a i smrt će biti u znaku bespoštedne borbe za srpsku kolevku, ikonu nacionalnog identiteta, oteto-prokleto, ni u smrti se Srbija saginjati neće, ko izda pizda.

Zamislite kakav bi to stravičan reality show bio za naše političare, da odjednom ostanu bez alibija za pasivnost; već kod prvog neophopdnog koraka - (legalne, naravno) hospitalizacije Vojislava Koštunice i prepisivanja mu odgovarajućih antipsihotika i narkoleptika - susreli bi se sa surovom činjenicom da upravljanje državom ipak nije naivno i besposledično kao recimo grickanje semenki.

Ovako, svi su veoma zadovoljni (iako se prave da su se sneveselili) jer nakon ovoliko godina borbe protiv separatista, predstoji nam još par vekova borbe protiv imperijalističkih sila bezumlja i mraka jer mi Kosovo NIKAD nećemo priznati i za njega ćemo se boriti SVIM silama, dok makar i jedan Srbin hoda ovom planetom, ZAUVEK, sve dok nam se Kosovo ne vrati). Sve što sada treba činiti već je odavno uhodan ples: malo retorike, malo izolacije od sveta, malo zatezanja odnosa sa komšijama, malo najoštrijih osuda, malo pretnji da ćemo obustaviti trgovinske odnose sa ovim i onim, malo otežavanja viznih režima za sve koji su nam stali na nogu, malo očijukanja sa Rusima, malo obraćanja narodu u udarnom terminu ( posredstvom savetnika), malo koalcija, malo preletanja, malo velikih obećanja, malo zastrašivanja naroda vanrednim stanjem, malo sklanjanja love na Kipar, malo malverzacija sa tenderima i javnim nabavkama - ionako nas više niko ne gleda i ne kontroliše….

Jednom rečju mačji kašalj. Okamova oštrica (osnovni princip logičnog i efikasnog rezonovanja) kaže: ako su sve okolnosti jednake, jednostavnije rešenje je najbolje. Razmišljajući o tome kome ovo stanje histerije u plebsu zapravo najviše odgovara, nametnuo mi se očigledan, jednostavan, prizeman zaključak: ni Albancima, ni Amerikancima, ni Marsovcima već onim Srbima koji u Srbiji koja stoji ili ponire vide priliku da nesmetano nastave da profitiraju. Mislim da nema potrebe da ih nabrajam.

I, zašto policija ne pohapsi tih par stotina kako da ih nazovem, pa očigledno su navijači željni akcije, koji večeras idu Beogradom od ambasade do ambasade i izazivaju incidente? Mislim, šta, da li im to u ime demokratije omogućavamo slobodu govora i okupljanja tako što im dozvoljavamo da bacaju molotovljeve koktele na Mekdonalds, razbijaju izloge restorana i prodavnica, kamenuju ambasade, prolaznike i novinare? Upravo čujem da su porazbijani i objekti kod Futoške pijace u Novom Sadu, nakon kamenovanja Merkatora? Stravično. Platiće to sve lepo poreski obveznici sutra, ali ćemo im večeras u ime srpstva, pravoslavlja, patriotizma i demokratskih principa dozvoliti da demonstriraju ( silu? nevaspitanost? prostaštvo?).

Po istoj formuli, jasno je kome ovo divljanje po ulici najviše odgovara i kako to da “jake policijske snage” nisu u stanju da zaustave taj skup nasilnika koji se nesmetano kreće gradovima naše zemlje i uništava sve što stigne.

Sve je jasno. Nekima. Šteta što su neki u manjini.

* Sto ne moze niko mozes ti

Izvinite. Otisla sam na pecanje a nisam se javila. Pecam u domacim vodama. Eto me u EVROPI. U onom delu Evrope koji ce u nedelju, sigurna sam, glasati da u Evropi i ostane.

Konekcija je losa, nemam kvacice za slova, vremena je malo…. pa ne mogu da se raspisem sad. Ali ipak moram da vas pozovem da izadjete na glasanje 3. februara, ma koliko da vam je muka od svega. Nemojte kao PREMIJER razmisljati hocete li ucestvovati u politickom zivotu svoje zemlje. On je glup. Mi nismo. On je neodgovoran. Mi nismo. On je sebe i svoje obezbedio. Mi to tek treba da uradimo. On je spor pa mora da razmislja o stvarima koje mi vec dobro znamo. Jbg, nekom je priroda majka nekom maceha. Mi njemu takvom ogranicenom ne mozemo pomoci, ali sebi mozemo.

Nemam kvacice, nemam ni skener. Zato uvodim potkategoriju OPISNE shmilustracije :

Zamislite jedan par kako se drzi za ruke i seta glavnom ulicom vaseg grada. Obuceni su obicno, komotno, za svaki dan. Zamislite da taj par u ustima nema pistaljke. Zamislite da u rukama nemaju serpe. Zamislite da se ne krecu u masi, da iza i ispred njih ne hoda kolona mladih, starih i ocajnih. Zamislite da oko njih ne hodaju oni koji nisu dobili vizu da otputuju u Austriju ili Madjarsku. Zamislite da upravo razgovaraju. Zamislite da ne razgovaraju o tome kako je Rusija kupila Srbiju za kilu kobasica. Zamislite da ne razgovaraju o tome kako ce biti tesko u izolaciji. Zamislite da upravo ne kuju groznicave planove o tome kako otici iz zemlje. Zamislite da prosto tako setaju drzeci se za ruke, ne misleci ni o cemu, ili mozda misleci o tome sta ce doruckovati, a tek je svanulo jutro posle izbora. Zamislite da su to neki izbori 2018. godine. Zamislite da 2018. godine izbori vise nisu predvanredno stanje. Zamislite da su 2018. godine izbori zapravo samo jos jedna formalnost, jedna benigna odgovornost koju ispunjavamo imajuci u vidu neka pitanja poput visine takse na licne prihode, ali nikako pitanja poput - hocemo li se zivi sahraniti u prvom ili drugom izbornom krugu?

Zamislite da je jedno od to dvoje koji tako opusteno setaju glavnom ulicom u vasem gradu - vase dete. Sada vec covek. Ono seta gradom jutro nakon izbora, a ne duva u pistaljke, ne lupa u serpe, ne razmislja o tome kako da pobegne iz zemlje niti strahuje od moguce pobede protivnickog kandidata. Ono zna da su razlike izmedju kandidata marginalne, dok su sustinska pitanja odavno resena i o njima se vise ne polemise.

Ova opisna smilustracija je san o tome kako ce buducnost izgledati u Srbiji. Buducnost je daleka, ali sto pre prema njoj krenemo to cemo brze stici. Da bi nam jednog dana izbori bili nesto o cemu se ne naglaba od jednog do drugog izbornog roka i tako u krug, vec jedna demokratska formalnost koja ne opterecuje, ne izjeda i ne zastrasuje - u nedelju moramo glasati za gradjansku i otvorenu a ne izolovanu Srbiju. Za Srbiju koja ima buducnost a ne za Srbiju koja rekonstruise svoju proslost svake godine bar dva puta. Za Srbiju u kojoj ce serpe sluziti za kuvanje a ne za poentiranje. Za Srbiju u kojoj ce glasacima jedina briga u jutro nakon izbora biti - sta ce doruckovati tog dana.

O razlikama i finesama mozemo i kasnije. U nedelju treba da mislimo na zajednicke interese.

Napokon, buduci da ove Bajagine pesme nema na youtube, evo i opisnog linka ka njoj

Ubedi me da je zivot lep
protiv svih pravila i zakona
Izadji sa mnom medju svet
ovo su dani visokog napona

Nek zvona zvone za sampione
daj mi snage i hrabrosti

Sto ne moze niko mozes ti!

 

Glasam za Borisa Tadica jer ne patim od amnezije i dobro pamtim ko je Tomislav Nikolic. Glasajte i vi, za koga vam zdrava pamet nalaze. Ali glasajte.